Zastrašujuća priča o pohlepi velikih korporacija,lošoj nauci, mahinacijama u donošenju propisa ...i kako nas sve zajedno obmanjuju, autora ELAINE HOLLINGSWORTH, objavljena je u australijskom magazinu "Nexus".
Na osnovu onoga što možete videti, pročitati i čuti u većini masovnih i «alternativnih» medija pomislili biste da su sveprisutna soja i njeni derivati najcelovitija, najprirodnija, za srce i opšte zdravlje, vitku liniju i razvoj organizma najpogodnija i uopšte najdivnija namirnica koja je ikad rasla na našoj dobroj Zemlji. Jednostavna mahuna koju je lako gajiti, koja spada u sastavni deo prehrane od osvita civilizacije, obećavajući zdravlje i vitalnost onima koji ne podnose laktozu, novorođenčadi, starijima, ženama u menopauzi, ljudima slabijeg zdravlja, sporistima, onima koji vode brigu o svom zdravlju, zapravo - svima.
Nije skupa, ima je u svim krajevima sveta, moguće ju je naći kao čistu soju ili kao važan sastojak u hiljadama drugih prehrambenih proizvoda kao što su: hleb koji svakodnevno jedemo, kolači, slatkiši, dečja hrana, mleko i proizvodi koji zamenjuju meso, pahuljice koje jedemo za doručak, umaci, grickalice, testenina; predstavlja takođe i bazu u sredstvima protiv slepljivanja. Naširoko se koristi kao stočna hrana i hrana za kućne ljubimce. Lekari,, poljoprivrednici, nutricionisti, sportisti, ugledne kompanije čija su imena u svakom domaćinstvu postala deo naše kulture, državne vlasti - svi govore o tome kako je ovo čudo od namirnice sigurno za upotrebu i dobro za očuvanje zdravlja. Soja je toliko dobra i nema baš nikakvih štetnih učinaka da se njena prisutnost u puno industrijski proizvedenih proizvoda često čak ni ne spominje. A kad je navedena, nije nas briga, svi znamo da je soja sigurna za jelo. Ljudi zaduženi za brigu o našem zdravlju s veseljem prihvataju garancije koje im daju kompanije koje je proizvode i prerađuju, zbog čega je dobila status namirnice kojs se «uopšteno smatra sigurnom za upotrebu» («GRAS», Gene-rally Regarded As Safe) - pa, onda je sigurno tako.
Soja se gaji na stotinama miliona jutara zemlje širem sveta, osiguravajući sigurnu zaradu milionima poljoprivrednika koji rado plaćaju namete onima koji su kreirali nene genetski izmenjene sorte i pomogli nekima od najvećih multinacionalnih korporacija u širenju mita koji glasi «Soja je dobra za vas».
Žalosno je što već decenijama ti isti kreatori i korporacije znaju i pritom namerno skrivaju dokaze o tome da dugotrajno konzumiranje soje izaziva rak i bezbrojne druge po život opasne bolesti, uništava kosti, uništava hormonski sastav kako ljudi tako i životinja, potiskuje seksualni nagon. Čak i da se preko noći ukloni iz naše prehrane, soja je tako duboko usađena u prehrambeni lanac i tela svakoga ko je ikad pojeo da će njeni negativni učinci zdravstvenim problemima mučiti i one koji još nisu ni rođeni.
Istina koja stoji iza napadne komercijalne integracije užasne mahune zapadnjačku prehranu potresna je priča o prevari, neodgovornosti velikih korporacija, pohlepi, lošoj nauci, manipulaciji medijima i javnošću, korupciji, zastrašivanju, političkom oportunizmu, zataškavanju, pravnim mahinacijama, nedelotvornosti kontrolnih mehanizama i nestručnosti vladajućih tela, tako da se u odnosu na njih kompanije za proizvodnju duvana čine kao prave dobričine
Ne možete da verujete? Možda će i vas, nakon što se upoznate s nekim od dokaza za ove tvrdnje, uhvatiti bes. Ne samo zbog činjenice što je uopšte dozvoljen uzgoj, prerada i prodaja još jednog u nizu prehrambenih proizvoda za koje je dokazano da su opasni po zdravlje, nego i zato što su u ovom slučaju njegovi proizvođači i propagatori od njega stvorili tako uspešan mit da su državni propisi i ljudi zaduženi za nadzor javnog zdravlja očigledno pokleknuli pred njim, ostavivši proizvođačima doslovce potpuno slobodne ruke da nastave dezinformisanje, zbunjivanje i trovanje ne samo onih koje su navukli na konzumiranje njihovih pogubnih proizvoda već i svakoga ko je bez znanja o tome prisiljen da učestvuje u konzumiranju ove toksične bombe koja se nalazi u svim mogućim vrstama osnovnih prehrambenih sirovina, u hrani za stoku i perad predviđene za ljudsku prehranu. Pasivno pušenje je jedan problem, prisilna konzumacija određenog proizvoda nešto je sasvim drugo.
Kako je moje zauzimanje za sigurne i prirodne alternative brojnim industrijski dobijenim prehrambenim proizvodima i zdravstvenim postupcima u Australiji postalo naširoko poznato, sada mi svakodnevno pristižu očajničke molbe za pomoć ili priče o užasnim ličnim tragedijama koje su direktno povezane s upotrebom soje.
Psihološko pustošenje
I da, ima nekoliko ljudi koji mi govore da sam sve pogrešno shvatila i koji mi šalju kopije članaka iz časopisa s citatima «pouzdanih naučnih dokaza» koji «potvrđuju» kako je soja divna i sigurna za svačiju upotrebu, ili me uveravaju da je «Sanitarium ne bi prodavao kad ne bi bila dobra». Čini mi se da im nije palo na pamet, ili ih za to možda nije briga, da gotovo sve ove «dokaze» i «istraživanja» na kojima se temelje navedeni članci objavljuju, a često i finansiraju, iste one korporacije koje proizvode i prodaju sojine proizvode. Ili da stalno proizvode mitove tipa «svi znaju» koji se tako dobro uklapaju u privlačna novinarska razmišljanja nesputano razbacana po stranicama masovnih medija, a koje, na žalost, ponavljaju i mnogi na zdravlje usmereni alternativni časopisi koji bi trebalo da budu bolje bolje informisani!
Puno potresnije su u «pouzdanim naučnim dokazima» proizvođača nikad spomenute priče koje gotovo svakodnevno čujem od roditelja čije su male devojčice dobile menstruaciju, stidne dlačice, neugodan miris ispod pazuha, ili su im narasle grudi u sa svega četiri ili pet godina. Ili priče roditelja čiji se sinovi u pubertetskom periodu toliko stide da ne zele da se tuširaju u prisutnosti svojih vršnjaka jer su im narasla prsa veličine ženskih, ili im se nisu razvili polni organi.
Na primer, nakon što sam u 2002. gostovala u jutarnjoj televizijskoj emisiji Dobro jutro na australijskom Kanalu 7, naša kancelarija je bila preplavljena telefonskim pozivima i e-mailovima koji podupiru moja upozorenja o opasnostima od soje. Najpotresnije su priče majki čija deca pate od uobičajenih simptoma koje im je prouzrokovala soja, a daleko najgore je svedočanstvo šokirane majke koja je opisala tragično djetinjstvo svog sina. Ona je tokom trudnoće pila velike količine sojinog mleka, ne znajući da pritom truje svog sina ženskim hormonima. Kasnije, s obzirom na to da joj je estrogen oštetio reproduktivni sistem, nije mogla da doji dečaka pa ga je hranila sojinim mlekom za bebe koji joj je preporučila njena lekarka. Time je dobio dodatni estrogen (svaki dan u količini koja je identična pet tableta za kontracepciju). Polni organi njenog sina se nisu razvili ali njegove dojke jesu, pa je odbijao da ide u školu dok mu nije učinjena obostrana mastektomija. Ne znajući šta je uzrok zdravstvenih problema, ova porodica je nastavila da pije sojino mleko; sada, sa 21 godinom, njen sin mora da ide na još jednu obostranu mastektomiju ali nemaju dovoljno novaca za taj zahvat.
Propagatori soje, koji tačno znaju kako njihovi proizvodi deluju na ljude, uništili su mu život kao i živote miliona drugih nesrećnika - ali, kladim se da bez obzira na to i dalje mirno spavaju! Istina, ovakve katastrofalne posledice ne pogađaju svako dete koje jede soju. Ali to isto tako nisu retki, jedinstveni slučajevi. To su dokumentovane, raširene, učestale i u mnogim slučajevima predvidljive posledice hormonske neravnoteže izazvane asimilacijom velikih količina estrogena. A odakle taj estrogen? Iz hrane za male bebe i sojinih napitaka kojima svoju decu hrane njihovi brižni roditelji - često na preporuku stručnog lekarskog saveta. Verovatno je reč o istoj vrsti «stručnog» savetovanja koje očigledno ne vidi nikakve kontradikcije u preporuci da se potpuno istim sastojkom koji se prepisuje ženama u menopauzi, kako bi se uticalo na nivo njihovih hormona, mogu pouzdano da hrane novorođenčad!
Jednostavno rečeno, premda za neke medicinske stručnjake očigledno ne dovoljno jednostavno: hranjenje beba hranom na bazi soje jednako je kao da im dajete pet kontracepcijskih tableta dnevno.lli, rečima Švajcarske zdravstvene službe: «količina estrogena u 100g sojinih belančevina odgovara količini estrogena sadržanoj u jednoj kontraceptivnoj tableti», Ovu nepobitnu činjenicu potvrđuje i veliki broj drugih istraživanja, objavljivanih još početkom šezdesetih godina pa nadalje. Mnogi dobro obavešteni naučnici i medicinski stručnjaci tvrde da kontinuirana upotreba soje u pripremanju dečje hrane predstavlja oblik genocida budući su ovi učinci poznati jer se o njima unutar naučnih krugova piše već decenijama.
U poglavlju Drugim rečima..., na kraju ove knjige, pronaći ćete detaljno razrađen članak prof. dr. sci. Thea Colborna pod naslovom Mir koji iznosi razloge zašto ni jedna majka nikad ne bi smela staviti na kocku zdravlje svog nerođenog deteta jedući hemijske supstance kao one koje se nalaze u soji. Čvrsto vam preporučujem da ga pročitate.
«Nisam znala...»
Pijenje sojinog mlijeka za vreme trudnoće, kao i u prethodno opisanom slučaju, često blokira stvaranje majčinog mleka što zatim dovodi do hranjenja novorođenčeta dečjom hranom napravljenom od soje. Tragično je da se tako veliki broj najgorih slučajeva oštećenja prouzrokovanih sojom za koje sam lično čula odnosi na žene kojima se dogodilo upravo to. Uvek mi ponavljaju isto: «Nisam znala, jednostavno nisam znala. Lekar mi je rekao da pijem sojino mleko za kosti i da njime hranim svoju bebu.»
Ukratko, jedan od glavnih krivaca zašto je soja toliko opasna krije se u činjenici što njeno zrno sadrži velike količine aluminijuma koji je upilo iz tla na kojem raste. Godine 1997. ni manje ni više nego Odbor za prehranu Američke akademije za pedijatriju izvestio je da «u majčinom mleku ima od 4 do 65 ng/ml aluminijuma dok dečja hrana napravljena od soje sadrži između 600 i 1.300 ng/ml».
Slično tome, nedavno istraživanje sprovedeno na univerzitetu Californija-Irvine pod vodstvom prof. dri. sci. Francis Crinelle, profesora pedijatrije, ukazalo je na povećani rizik od izraženih problema u ponašanju kao što je ADHD-a, a koje je izazvala visoka koncentracija mangana u dečjoj hrani od soje. Prema Crinelli, «proizvodi sojinog mleka sadrže oko 80 puta više mangana nego što ga ima u majčinom mleku, što novorođenčad izlaže riziku da će u prvim nedeljama života primiti previše mangana.»
Osim narušavanja njihovog osetljivog hormonskog sastava, sad je već naširoko raširena i pojava da bebe koje piju sojino mleko pate od ozbiljnih gastrointestinalnih poremećaja. Međunarodna korporacija Nestle, vlasnica proizvođačke marke Carnation, glavni je zagovornik soje. Možda ih se sećate kao kompanije koja je donela dečju hranu pripremljenu od soje u zemlje Trećeg sveta, potirući hranjenje majčinim mlekom i ubijajući - prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije - 1,5 miliona dece svake godine. Oni to i dalje rade, besramno forsirajući sojino mleko za novorođenčad kaoAlsoya uprkos svim dokazima da je smrtonosno. Zaista ne treba da nas čudi uzme li se u obzir veličina tržišta koje prekriva ovaj proizvod. Istraživački časopis u okviru The Vashington Timesa, Insight on theNews (2001.), citirao je procenu jednog nezavisnog stručnjaka da od ukupnog godišnjeg prihoda od 3 milijarde dolara, koliko donosi sva hrana za bebe zajedno, proizvodi od soje donose 750 miliona dolara.
Gore spomenuti rizici svakako treba da budu dovoljan razlog da se zakonski zabrani upotreba ove ubojite mahunarke, barem kad je u pitanju dečja hrana. Ali, čak i ako oni koji donose propise nisu spremni na delovanje, uprkos svim dobro poznatim i lako dostupnim, neoborivim dokazima, kako je moguće da lekari još uvek prepisuju dečju hranu napravljenu od soje; i pitate li se zašto se moja web-stranica zove doctorsaredangerous.com! Za sad su samo vlasti u Velikoj Britaniji počele ozbiljno da shvataju upozorenja nezavisnih naučnika i razmišljaju o zabrani prodaje dečje hrane na bazi soje.
Na žalost, ovi nečuveni zločini protiv dece koje je moguće sprečiti predstavljaju samo vrh ledenog brega. Loše seme u ubojitoj mahunarki ne zanima ni starost ni pol njegovih žrtava.Ja nisam naučnik, niti ću vam iznositi dugačka formalna izlaganja, ali temeljno razumevanje fiziologije soje i njena kasnija industrijska prerada pomažu u shvatanju zašto je ova mahunarka daleko od toga da bude čudotvorna namirnica, u šta žele da nas uvere neni proizvođači i zagovornici.
Aluminijum je jedan od najraširenijih minerala u tlu, no na većini useva ne ostavlja tragove. Biljka soje , međutim, upija aluminijum koji izvlači iz tla, taložeći ga u mahunama. Ova kontaminacija još se dodatno poveća kad se sojine mahune potope u tankove koji sadrže aluminijum i kad se tokom prerade ispiraju kiselinom. Kad jedemo soju male količine aluminijuma iz oba ova izvora neizbežno ulaze u telo.
Jeste li u posljednje vreme videli koju sojinu kravu?
Sojino mlijeko sadrži 100 puta više aluminijuma od netretiranog kravljeg mleka. Sojine mahune ne možete da pomuzete. Da biste dobili ovu belu tečnost nevinog izgleda koja se primamljivo sliva niz slike atraktivnih reklama potrebno je da se sprovede ceo niz postupaka. Mahune se melju na visokoj temperaturi, a zatim se opasnim rastvaračima, od kojih neki ostaju u dobijenom sojinom brašnu, otklanjaju preostale masnoće. Onda se brašno u procesu separacije namenjenom uklanjanju fibroznih vlakana meša s baznim rastvorom i šećerima. Propisi koje su donele vlasti kažu da je ta količina toliko neznatna da nije važna. Pitam se ko im je to rekao. I zašto ne uzmu u obzir mišljenja naučnika koji govore da je ta količina važna zbog nakupljanja materije u telu tokom dugog vremena potrebnog da bi se soja svarila? Zadovoljava li vas doista uveravanje proizvođača kako nema opasnosti od svakodnevnog uzimanja male količine otrova, verovatno nekoliko puta na dan, sve dok vas ne sustignu ozbiljni zdravstveni problemi?
Baveći se istraživanjima za potrebe ove knjige naišla sam na dvanaest hemikalija koje se posle navedenog postupka obrade dodaju soji. Njihove nazive, u najvećem broju slučajeva, jedva da mogu da izgovorim. Većina tih hemikalija poznata je kao opasna, pa čak i smrtonosna. Neću vas gnjaviti nazivima ali, verujte mi, ove hemikalije sigurno ne želite u svojoj blizini, a najmanje u svom telu.
Nije na odmet da se spomene i to da se kao nusproizvod prilikom prerade soje dobija lecitin. Za razliku od raznovrsnih masnoća koje se u velikom rasponu prirodno javljaju u jajima, orasima,, semenkama i avokadu, ovaj nusproizvod uvek je užegao, a ekstrahuje se iz taloga koji ostaje nakon što se iz mahuna otkloni ulje. Sadrži veliku količinu razređivača i pesticida i - pogodite šta se događa. Umesto da ga bace u deponiju za odlaganje toksičnog otpada gde i pripada, proizvođači su za njega otvorili još jedno visoko profitabilno tržište nazivajući ga «zdravim» dodatkom hrani. Među njegove neodoljive osobine ubraja se sposobnost izazivanja oštrih bolova u zglobovima (koji se često pogrešno dijagnostifikuju kao artritis) i teškog oblika gihta. Tokom mnogih godina mog rada kao zagovornika prirodnog lečenja savetovala sam bezbroj ljudi koji su mislili da imaju neizlječivi artritis. Njihovi lekari su im prepisali jake lekove, bez razgovora o mogućnostima poboljšanja stanja pomoću prehrane. Svi su me izvestili da su im se simptomi povukli nakon što su prestali da jedu soju i/ili lecitin; međutim, to zahteva vreme i ispijanje velikih količina vode.
Ali, vratimo se soji. Dodavanje otrova samo po sebi dovoljno je grozno, ali ubistvena mauhanarka jedva da ih i treba za igranje svoje smrtonosne uloge. Ona je već krcata potencijalnim kancerogenim materijama i velikom količinom drugih biljnih hemikalija koje garantuju stvaranje pustoši u ljudskom organizmu. Ipak, uprkos uverljivim dokazima o katastrofalnim posledicama koje dugoročna upotreba soje izaziva kod ljudi i životinja, zagovornici soje i dalje tvrde upravo suprotno - da sve ove materije ne samo što nisu štetne već su zapravo dobre za vas!
Stvar je u tome što zrno soje sadrži brojne fitoestrogene - opisno ime za hemikalije koje se nalaze u biljkama, a imaju estrogensko djelovanje. U prirodi oni se javljaju kako bi pomogli regulaciju ciklusa parenja kod životinja, a u sintetičkoom obliku se u istu svrhu koriste u stočarstvu. Svuda raširene tablete za kontrolu začeća njihova su, sintetička verzija namenjena ljudima. U velikim dozama ili ukoliko se koriste tokom dugih vremenskih razdoblja fitoestrogeni počinju da daju protiv estrogenski učinak. Znatno veće doze koriste se u hemoterapiji za ubijanje ćelija raka.
Vrsta hemijskih spojeva pod nazivom fitoestrogeni sadrži na desetine podvrsta kao što su coumestani, izoflavoni, lignani i steroli, od kojih svaka sadrži daljnje podvrste. Soja sadrži puno izoflavona, uključujući i podvrste genistein, coumestrol i daidzein.Naučnici već dugi niz godina znaju da izoflavoni u sojinim proizvodima mogu smanjiti funkciju štitne žlezde, dovodeći do autoimune bolesti, pa čak i raka štitnjače. Već su se pedesetih godina fitoestrogeni povezivali s povećanim brojem slučajeva raka, neplodnošću, leukemijom i poremećajima u radu endokrinološkog sastava.
Charlotte Gerson, s američke Klinike za zloćudne bolesti Gerson, objavila je rezultate detaljno sprovedenog istraživanja (Gerson Clinic: Cancer Research, , 2001. - 61 (11): 4325-8) koje dokazuje da je fitoestrogen genistein kancerogeniji od DES-a (diethylstilbestrola), sintetičkog estrogenskog leka koji se davao milionima trudnih žena, najvećim delom u periodu od 1938.-1971. Malo je onih koji nisu čuli za smrtne slučajeve i užasne patnje koje je ovaj lek uzrokovao bezbrojnim ženama i njihovim ćerkama.
Zabranjena hrana
Gospođa Gerson je u glasniku Gerson Healing Newsletter zapisala i sledeće: «Zrna soje sadrže hemaglutinin, materiju koja podstiče stvaranje ugrušaka, čineći da crvena krvna zrnca počnu da se lepe jedno za drugo. Ovako spojene krvne ćelije ne mogu dobro da apsorbuju kiseonik i zbog toga može da dođe do oštećenja srca.». U svojoj knjizi naslovljenoj Lečenje raka - rezultati 50 slučajeva, koja je već postala klasik, Charlottin pokojni otac dr. med. Max Gerson pacijentima na Gersonovoj terapiji soju i njene proizvode stavlja na popis zabranjenih proizvoda.
Čak je i Laboratorija za procenu zdravstvenih rizika američkog Ministarstva energetike objavila istraživanje koje pokazuje da izoflavoni u soji djeluju na isti način kao i zabranjeni insekticid DDT izazivajući umnožavanje ćelija raka dojke. Godine 1988. tim sa Tajvanskog univerziteta pod vodstvom dr. Theodora Kaya izneo je primedbu da je već više od pola veka poznato da soja izaziva povećanje štitne žlezde, naročito kod žena i dece.
Dr. Mike Fitzpatrick, ugledni toksikolog koji se nalazi na čelu novozelandske kampanje protiv soje, napisao je 1998. naučni rad u kojem je citirao većinu objavljenih radova o opasnostima od sojinih izoflavona koji je, zatim, podneo američkoj Upravi za kontrolu hrane i lekova. Ovaj rad najpe je objavljen u časopisu Price-Pottenger Nutritioti Foundation Jonrnal pod naslovom Izoflavoni: panaceja ili otrov?, a zatim u časopisu The New Zealand Medkal Journal (od 2000.) pod naslovom Proizvodi od soje i njihov učinak na štitnu žlezdu. Ovo je dugačak, vrlo detaljan i zastrašujući članak.
Evo tek nekoliko napomena koje se u njemu iznose: «Toksično delovanje izoflavona na životinje prvi je put skrenulo pažnju naučne zajednice na činjenicu da sojini izoflavoni dovode do poremećaja endokrinološkog sastava.... Kod svih do danas testiranih životinjskih vrsta došlo je do značajnih negativnih učinaka na endokrinološki sastav.»
Pojednostavljeno rečeno, to znači da soja može oštetiti vaš endokrinološki sistem, a ne budu li vaše žlezde funkcionisale kako treba, to će vam drastično narušiti zdravlje. Osim toga: «Sojini izoflavoni povećavaju rizik od oboljevanja od raka dojke... Sojini izoflavoni dovode do poremećaja menstrualnog ciklusa tokom i još do tri meseca nakon što su uneseni u organizam... Koncentracija genisteina koja se nalazi u proizvodima od soje dovoljna je da izazove ćelije dojke na početak procesa ćelijske deobe... Postoji zabrinutost da žene koje jedu izolate sojinih belančevina učestalije oboljevaju od epitelijalne hiperplazije.»
Kako, pri punoj svesti, uz ova i brojna druga verodostojna istraživanja koja upozoravaju žene na negativne posledice dugotrajnog konzumiranja soje, australijske proizvođačke marke kao Herron, Novogen, Blackmore i Sanitarium i dalje mogu da reklamiraju upotrebu soje i iz nje dobijenog izofiavona kao «tonike» za žene srednjih godina koje ulaze u klimakterijum? Ili, kako zdravstveni stručnjaci mogu da prihvtaju tvrdnje da soja predstavlja sigurnu i prirodnu alternativu za zamenu terapije hormonima? To što zagovaraju nije ni sigurno za upotrebu, ni prirodno.
Fitična kiselina još je jedan slatki, mali sastavni deo ove užasne mahune - pa i ona u potpunosti ruši ugled proizvođača koji tvrde da proizvodi od soje predstavljaju dobar izvor kalcijuma i pomažu u sprečavanju osteoporoze. Zato što sadrži više fitične kiseline od bilo koje druge žitarice ili mahunarke, i zato što fitična kiselina sprečava apsorpciju svih minerala, a posebno kalcijuma, soja u stvari telo lišava kalcijuma.
Inhibitori enzima iz soje blokiraju tripsin i ostale enzime neophodne za održanje dobrog zdravlja. Ovo može da izazove ozbiljne probavne poremećaje, smanji varenje belančevina i izazve hronični manjak esencijalnih aminokiselina.
Sve prethodno navedene tvrdnje, kao i mnoge druge, dobro su dokumentovane i dostupne već dugi niz godina, a novi dokazi izlaze na videlo gotovo svakodnevno. Podrobnije reference svih radova i isečaka na osnovu kojih sam sastavila ovo poglavlje previše su brojne da bi ih ovde uključila, ali mnoge od njih možete da pronađete u posebnom delu moje web-stranice, ww.doctorsaredangerous.com/Abstracts.html,Služba odnosa s javnošću koja veliča sojine vrline globalna je i nemilosrdna, i melje sve pred sobom. Takva i mora da bude, naime samo u Americi sojom je zasađeno najmanje 100 miliona jutara zemlje, a većina nje je genetski izmenjena. Za Australiju se procenjuje da se soja uzgaja na oko 50.000 jutara obradivih površina.
Pokazujući ingenioznu dvoličnost na kojoj bi joj čak i sam Machiavelli zasigurno čestitao,a svesna s kakvom nelagodom javnost gleda na genetski izmijenjenu hranu, i njenog okretanja ka organski uzgajanim poljoprivrednim proizvodima - korporacija Monsanto u Americi uzgaja genetski modificikovanu soju na 45 miliona jutara zemlje. Američki zakon dozvoljava mešanje ovih useva s malim količinama organske soje, a mešavina koja iz toga nastaje sme da sadrži oko 16 A 4 stranica referenci (gotovo veličine ovog poglavlja).
Naučna istraživanja sprovedena u poslednjih pedeset godina koja su ispitivala opasnosti od soje nije šire distribuirana zato što se radi o radovima nezavisnih naučnika, s nezavisnim stavom prema korporacijama, koje ne plaćaju multinacionalne kompanije i koji predstavljaju usamljene glasove. Njihove radove često objavljuju jedino ezoterični stručni časopisi ili «alternativna» izdanja poput časopisa Nexus čija izdanja se mogu nabaviti i na Novom Zelandu, u Velikoj Britaniji i Americi, a koji su dovoljno odvažni da bi sledili «objavi i budi osuđen» uređivačku politiku, omogućavajući objavljivanje argumenata koji pobijaju laži velikih korporacija.
Uprkos svemu, nastojanjima i predanošću brojnih naprednih, kvalifikovanih, odvažnih, nezavisnih i izuzetno cenjenih nučnika, istraživača i lekara stvara se mogućnost da se iznese na svetlo dana ogromni broj verodostojnih istraživanja i dokaza koji jasno ukazuju na protivzakonite postupke kompanija, na čelu s Monsantom, čije su genetski modifikovane poljoprivredne sorte glavni izvor svih ovih nevolja.
Pokušaj iznošenja prikrivenih postupaka industrije soje u javnost poduhvat je koji bez preterivanja odgovara borbi između Davida i Golijata.
Aktivnosti na radiju i televiziji
Iako je iznošenje poruka protiv soje u javnost izuzetno teško, nekoliko puta sam dobila priliku da gostujem na australijskom radiju i televiziji kako bih skrenula pažnju javnosti na ovaj specifični vid korporativne prevare - konkretno, učestvovala sam u Alan Jonesovom jutarnjem programu sydneyske radiostanice 2GB, večernjem programu voditeljke Yvonne Adele na melbournškoj radiostanici 3AK i na Kanalu sedam u emisiji Dobro jutro jutarnjeg programa nacionalne televizije.
U svim navedenim slučajevima odgovor publike bio je fenomenalan - bez izuzetka podržala je moja tvrđenja. U emisijama su izneseni i brojni drugi slučajevi zdravstvenih problema direktno povezanih s ovom užasnom mahunom.Osetila sam i izvesno zadovoljstvo videvši da se jedan od vodećih australijskih zagovornika soje toliko zabrinuo da će njegovi kupci možda posumnjati u istinitost njegovih tvrdnji, da je bio prisiljen da u nacionalnlm novinama objavi skupe reklamne oglase preko čitave stranice da bi «uverio» javnost kako su njegovi proizvodi besprekorn,.označeni kao organska! Još uvek verujete da državne vlasti ne bi dozvolile da vas korporacije lažu?
S ovakvim nivoom proizvodnje u igri nužno je pronaći tržište, povećati ga i održati. Iz ovih razloga američki uzgajivači soje učestvuju s oko 80 miliona američkih dolara godišnje u finaniranju jedne od najdelotvornijih propagandnih kampanja ikad poznatih u Zapadnom svetu. Odatle je proizašao izuzetno snažan udar na javnost širom sveta koji širi «najnovije» priče o korisnim učincima soje, dodatno ih potkrepljujući reklamnim kampanjama vrednim milione dolara.
Zlatna jaja
Prelistajte bilo koji popularni ženski časopis, pročitajte novine, pogledajte reklame na televiziji i prebrojite, na primer, samo one koji se odnose na napitke od soje. Uzgajivači soje, prerađivači i proizvođači sojinih proizvoda troše milijarde dolara na reklamiranje «pozitivnih učinaka« njihovih proizvoda. Ekonomska računica masovnih medija omogućuje da ovakvo trošenje garantuje redovno objavljivanje novosti i vizuelnih sadržaja koji uzdižu navodne pozitivne učinke soje. Ista ta računica garantuje i to da su izgledi za bilo kakvo opsežnije javno iznošenje saopštenja o tragičnim slučajevima kao prethodno spomenutih i zastrašujućih upozorenja stotina od korporacija nezavisnih naučnika i akademskih istraživača minimalni. Koji će medijski gigant da se usudi da rizikuje da koku koja leže ovako velika zlatna jaja, dovodeći u pitanje kvalitet proizvoda ili istinitost reklame?
Svakako, povremeno neko saopštenje o naukčnim otkrićima ili medicinskim dokazima koji govore suprotno može da predstava previše zanimljivu vest da bi se ignoriala, pa će ona pronaći način da dospe na unutrašnje stranice novina. Ni to nije problem. U interesu nepristrasnog informisanja proizvođač ima pravo na odgovor, a na raspolaganju mu stoji cela vojska stručnjaka koji ili rade u samoj kompaniji ili ostaju «nezavisni», i koji spremno opovrgavaju svaku optužbu. Čak i kad opovrgavanje nije održivo, ili se temelji na ograničenim ili pogrešno provedenim istraživanjima, ono će biti objavljeno, a od nas se očekuje da popijemo svoje sojino mlijeko i vratimo se spavanju.
Verujte mi, ova industrija se služi uslugama nekih od najboljih naučnih prostitutki koje novac može da kupi. U slučaju da to ne deluje, uobičajeni «plan B» je jednostavan pokušaj diskreditovanaj onih koji ukazuju na lažne tvrdnje proizvođača. Ali, nisu samo mediji odgovorni za pomaganje industriji soje u sprovođenju ove masovne manipulacije i ispiranja mozga. Većina naših zdravstvenih radnika čini se toliko zaposleno, ili toliko nezainteresovani, da čak i ako bi bili spremni da dovedu u pitanje ono što vam poručuju blještavi leci koje im proizvođači donose da vam ih uruče ukoliko ih upitate za kakvu informaciju, oni to verojatno ne bi smatrali vrednim truda. To su ljudi koji ne veruju ni u šta drugo osim u laži o soji koje su same sebi svrha, a za koje im kompanija Monsanto Chemical kaže da ih progutaju, što oni bespogovorno i čine.
Razmislite o rečima dr. Ravmonda Peata, čuvenog endokrinofiziologa sa Univerzitea Oregon koji je među prvima zazvonio na uzbunu po pitanju opasnosti od zamenske terapije hormonima, mnogo godina pre nego što je dospela na naslovne stranice novina:
«Među ljudima koji se «bave naukom» postoji jedna izražena karakteristika krda da lako poveruju u sve što se čini imalo prihvatljivo, samo ako je mnogo drugih ljudi reklo da je to tačno. Ponekad moćni ekonomski interesi pomažu ljudima da promene svoja uverenja. Na primer, dve najveće industrije na svijetu - industrija estrogena i industrija soje - troše ogromne količine novca na to da pomognu ljudima da poveruju u određene stvari koje zvuče prihvatljivo, a što pomaže u prodaji njihovih proizvoda.»
Ovome bismo mogli da dodamo sklonost ljudi da veruju u ono u što žele. Naročito kad to deluje umirujuće i uverljivo, i kad dolazi od «nekoga ko zna».
To me dovodi do mojih prethodno spomenutih kritičara dobrih namera, ali vrlo velikih zabluda, ljudi koji su silno uvrijeđeni što se uopšte usuđujem da dovodim u pitanje celi niz «nezavisnih naučnih istraživanja» koja uzdižu pozitivne osobine njihove omiljene zdrave hrane. Ili što se usuđujem da odbacim «dobro poznatu činjenicu» da ljudi u Japanu praktično žive na soji, i pritom ne pate ni od jednog problema o kojem ja govorim.
Azijski mit
Veliki broj tema o kojima sam raspravljala s polaznicima svojih predavanja u Zdravstvenom centru Hipokrat i u svojim javnim nastupima izaziva kontroverze. Uvek ima onih koji se ne slažu, ali prihvataju rezultate istraživanja ukoliko im se pruže dokazi. Međutim, s kontroverzama oko soje stvar je drukčija, i neki jednostavno ne mogu da prihvatite ono što im govorim. Njihovi se argumenti uviek vrte oko toga što «svi» kažu da je soja dobra, bilo da su pročitali upečatljive novinske izvještaje o soji ili da su poverovali u to šta su im rekli zdravstveni stručnjaci, a zasigurno ne treba da se dovodi u pitanje ni «činjenica» da se Azijatkinje tako dobro osećaju zato što jedu soju, a imaju i izuzetno malo problema s menopauzom i osteoporozom.
Ove tvrdnje toliko su neistinite i toliko zavise od onoga šta bi najdelotvornija svetska komercijalna propagandna mašinerija htela da verujemo da mi je teško da odlučim odakle da počnem.
Za početak, soja ne predstavlja najveći deo japanske ili bilo koje druge azijske kuhinje. I vrlo je verojatno da je izuzetno mali deo domaće soje uzgajan iz genetski modifikovanih kultura koje dominiraju zapadnim tržištem. U svakom slučaju, osim zbog siromaštva ili za vreme gladi, Azijci konzumiraju soju u vrlo malim količinama - 7 do 8 grama dnevno - a većina te soje je fermentisala od tri do pet godina da bi se iz nje uklonili toksini. Proces fermentacije u svim sojinim proizvodima smanjuje i količinu materija koje usporavaju razvoj, iako ih ne uklanja u potpunosti. Japanci jedu male količine tofua i misoa kao deo supe bogate mineralima, posle čega sledi meso ili riba, što neutralizuje jedan deo opasnosti.
Dr. Raymond Peat i njegovi saradnici pokazali su da je konzumiranje tofua (sojinog proizvoda) povezano s demencijom. U opsežnom američkom istraživanju na uzorku od osam hiljada američkih Japanaca s Havaja sprovedena je procena konzumiranja tofua u srednjim godinama života, i njegova povezanost s funkcionisanjem mozga i strukturnim promenama u kasniem životnom dobu. Naučnici su sproveli radiološko snimanje neurona u mozgu i opsežna istraživanja kognitivnih funkcija, a posle smrti ispitanika izvršili obdukciju. Otkriveno je da je povećano konzumiranje tofua povezano s indikacijama moždane atrofije i kognitivnih oštećenja u kasnijim godinama života. Na autopsiji je kod ispitanika koji su obilno jeli tofu čak otkriveno oticanje moždane šupljine i smanjenje težine mozga. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu Jhe Journal of The American College ofNutrition od 2000., a zatim i u William Cambell Douglassovom glasniku Second Opinion Newsletter.
Što se tiče konzumiranja soje u zemljama Azije, prava i gorka istina koja se u lecima proizvođača soje ne navodi jeste da je abnormalno visoka stopa kretenizma u delu Kine gde ljudi naširoko konzumiraju soju - zato što su previše siromašni da bi priuštili neke druge vrste belančevina. To se povezuje s oštećenjem mozga jer goitrogen iz soje lišava štitnu žlezdu potrebne količine joda. Novozelandski toksikolog dr. Mike Fitzpatrick kaže: «Epidemiološko istraživanje u Kini pokazalo je da konzumiranje velikih količina soje ne štiti od raka dojke. Još nekoliko sličnih istraživanja opovrgava teoriju da soja pomaže u prevenciji raka dojke». Osim toga, za razliku od zapadnjaka, Azijati ne gutaju izolovane sojine belančevine kao zamenu za mleko. Mleko nije deo njihove kulture.
Loša nauka
Odakle, ovaj mit? Poslednjih godina objavljeno je nekoliko istraživanja o uticaju soje na ljudsko zdravlje. Zahvaljujući snazi dobro podmazanog motora odeljenja za odnose s javnošću unutar velikih kompanija, najviše se objavljuju rezultati istraživanja iza kojih stoje različiti ogranci industrije prerade soje. Ne iznenađuje da rezultati ovih istraživanja uvek nadmoćno idu u korist soje, čak i ako do tog zaključka nisu došli sami istraživači koji su ih sproveli!
Iako se argumenti za upotrebu soje kod pacijenata obolelih od raka baziraju na statistikama koje pokazuju mali procenat obolelih od raka dojke, debelog creva i prostate među Azijatima, očigledne činjenice se u potpunosti ignorišu. Dok se u istraživanjima koje financira industrija soje hvale kako je među Azijatkinjama procenat obolelih od raka dojke daleko manji nego kod Amerikanki, ona zanemaruju da istaknu da je ishrana Azijatkinja bitno drukčija od ishrane zapadnjakinja.
Klasična azijska ishrana sastoji se od više prirodnih proizvoda, mnogo veće količine povrća i više ribe. Njihova ishrana sadrži i manje kemikalija i toksina zato što jedu puno manje industrijski obrađene hrane. Verojatno je na ova istraživanja uticala činjenica povećanja broja obolelih od raka među Azijatima koji su se preselili u Ameriku i prihvatili američke prehrambene navike. Zanemarivanje značajnih promena u ishrani i stilu života ovih Amerikanaca azijskog porekla, da bi se pretpostavilo kako je glavni uzrok više stope obolevanja od raka smanjeni unos soje, spada u lošu nauku.
Što se tiče mita o zaštiti od osteoporoze i negativnih učinaka menopauze, zaključak da Azijatkinje štiti soja potpuno je apsurdan. Kako je prethodno rečeno, njihove navike i ishrana u potpunosti su drukčiji od zapadnjačkih, i podrazumevaju vrlo ograničene količine hrane lošeg kvaliteta. Osim toga, one rjetko puše i piju alkohol, i ne zamenjuju puter koji sadrži vitamin D za margarin dobijen od sojinog ulja koji je tako popularan među obmanutim zapadnjacima.
Naširoko objavljivani članak pod naslovom Naučnici preporučuju više soje u ishrani autora Jane E. Allen, novinarke Associated Pressa koja se bavi novostima iz nauke, citira brojne govornike sa simpozija Uticaj sojinih proteina na zdravlje, na kojem se raspravljalo o mogućim prednostima soje. Razmišljanja iznesena na ovom skupu još uvek se naširoko citiraju kao dokaz korisnog uticaja soje. Manje objavljivani članak je onaj u kojem se kaže da je simpozijum koji je koštao 50.000 američkih dolara «...finansirala kompanija Protein Technologies International of St. Louis», naslednica kompanije DuPont koja se bavi proizvodnjom sojinih belančevina. Koliko košta nepristranost?
Alergen
Ostali popularni argumenti u korist soje su oni koji govore da proizvodi od fermentirane soje poput tempeha i natoa sadrže visoke nivioe vitamina B12. Međutim, u tim se argumentima ne spominje da se vrsta vitamina B12 koja se nalazi u soji ubraja u neaktivne oblike B12 koje ljudsko telo nije u stanju da iskoristi. Neki su istraživači izneli pretpostavke da ovaj oblik vitamina B12 u stvari može da speči apsorpciju iskoristivog vitamina B12. Takođe je otkriveno da su alergijske reakcije na soju daleko češće od alergija na ostale vrste mahunarki. Čak i Američka pedijatrijska akademija priznaje da bi rano izlaganje soji kroz industrijski proizvedenu hranu za bebe moglo da predstavlja glavni uzrok alergije na soju kod starije dece i odraslih.
Verujući «glasinama», jedan moj uporni kritičar rekao mi je da «zasigurno zna» da kad soja proklija iz nje izađu svi otrovi. Ne mogu da ga uvjerim, kroz naučne dokaze da se klijanjem soje genistein pretvara u coumestrol koji je trideset puta jači od estrogena! Pre nekog vremena, kad su informacije o opasnostima od soje počele da cure u javnost, mašinerija za odnose s javnošću počela je s pojačanim radom izbacujući priče o tome kako se štetne materije za koje se zna da u soji postoje uklanjaju tokom procesa obrade. Ovo je totalna neistina, što potvrđuju brojna istraživanja, a zagovornici soje ipak je često spominju. Kako je opisano ranije, industrijska prerada u stvari dodaje nove smrtonosne komponente već ionako snažnom toksičnom koktelu.
Ima još mnogo «istina» koje lobi koji podupire soju izvikuje kao odgovor na bilo kakvu zabrinutost za zdravlje, a verujete li još uvijek da će konzumiranje soje poboljšati hormonalno zdravlje muškaraca i žena, razmislite o sledećem: Konzumiranje soje s ovim ciljem nije samo opasno već i uzaludno budući da, kao što navodi časopis Nexus, «redovnici koji žive u samostanima u celibatu i jedu vegetarijansku hranu smatraju da su proizvodi od soje od velike pomoći jer smanjuju libido.»
U razvijenim zemljama poput SAD-a, Kanade, Australije i Novog Zelanda vlasti su osnovale statutarna tela nadležna za nadzor da hrana i lekovi koji su dostupni javnosti budu sigurni za upotrebu. Na žalost, kad se radi o tržištu soje, i Američka uprava za kontrolu hrane i lekova i Australijsko-novozelandska uprava za ishranu (sad pod novim nazivom Prehrambeni standardi Australije i Novog Zelanda) pokazale su spremnost da ekonomske interese proizvođača stave iznad interesa potrošača, u čemu idu tako daleko da čak i falsificiraju podatke ili zadržavaju informacije koje bi imale negativni učinak na reklamu.
Prikrivanje istine
1999. godine Australijsko-novozelandska uprava za ishranu objavila je dokument intrigantnog naziva Procena potencijalnih rizika za decu povezanih s izlaganjem hrani za bebe na bazi soje. U odjeljku *3.1, Lista rizika, navode se neki potencijalni rizici:
*3.1.2.Stimulacija tkiva osetljivih na estrogen, neplodnost, otkloni u polnom razvoju,prerano polno sazrevanje
*3.1.3.Poremećaji neonatalnog razvoja mozga
*3.1.4.Promene u funkcionisanju štitne žlezde: reakcije imunološkog sistema
*5.1.1. Izloženost kroz ishranu: izloženost nivoima hormona koje su 240 puta više od onih u majčinom mleku
*6.0. Procena rizika: «Jasno je da fitoestrogeni predstavljaju potencijalnu opasnost za sve koji konzumiraju proizvode od soje.»
Među potpisnicima ovog dokumenta nalaze se i glavni toksikolog, dr. Luba Tomaska, zajedno s dr. Fionom Cumming (Australijsko-novozelandska uprava za ishranu), dr. P. Tuohvem iz novozelandskog Ministarstva zdravlja i pet stručnjaka za sigurnost ishrane s australijskih i novozelandskih fakulteta. Među referencama koje je ovaj odbor proučio i na koje se pozvao nalazi se procena Američke savezne državne laboratorije iz 1999., Negativni uticaj sojinih izoflavona na štitnu žlezdu: izolacija, svojstva i mehanizam delovanja, koji je istražio medicinske izvještaje o oštećenjima štitne žlezde u poslednjih pedeset godina i opisao kako do njih dolazi.
Poslednji izveštaj odbora jasno i nedvosmisleno iznosi zaključak da je stavljanje soje u hranu za bebe potencijalno opasno.Ipak, u 2002. ovo isto telo, Australijsko-novozelandska uprava za ishranu, donelo je dokument - koji je dalo na potpis svim ministrima zdravslja Australijskih saveznih država i teritorija i Australijskim i Novozelandskim saveznim ministrima zdravlja, postavljajući standarde za dečju hranu - u kojem nije bilo nikakvih aluzija ili spominjanja od opasnosti koje je detaljno izneo njihov stručni odbor u dokumentu Procena rizika
Prateći preporuke Australijsko-novozelandske uprave za ishranu svi ovi ministri zdravlja, verojatno ne znajući ništa o potencijalnim opasnostima koje neko u upravi za ishranu nije smatrao dovoljno važnim da spomene, potpisali su dokument. Rezultat toga je da dogovoreni Standard za sastav dečje hrane koja se prodaje u Australiji i Novom Zelandu sad odobrava stavljanje sastojaka koje je stručni odbor same Uprave (kao i mnogi drugi autoriteti) označio kao izuzetno štetne po zdravlje
Ovakvo odobrenje direktno se kosi s australijskim zakonima o sigurnosti hrane i načinima nene pripreme, i izlaže našu decu riziku trajnog poremećaja rada endokrinološkog sistema i neplodnosti.
Nečuvene laži
Uz sve to, situacija se još i pogoršava! Australijski političari, primorani brigom saveznih država koje su počele da postavljati pitanja o stavljanju soje u dečju hranu, zatražili su dodatne informacije od Australijsko-novozelandske uprave za ishranu. Njihov odgovor je bio neverovatan - i predstavlja bezočnu laž:
«...u razdoblju od 30 godina nema dokaza za postojanje veze između izloženosti zdravih beba dečjoj hrani na bazi soje i nastanka bilo kakvih štetnih posledica.»
Zar nije lepo znati da su nam državna tela zadužena za nadzor ovako iskrena i etička kad je u pitanju sigurnost zdravlja naše dece? I zašto je ovo telo spremno da i dalje u potpunosti zanemaruje mišljenje ne samo svojih kvalifikovanih savetnika, već i vrlo uticajnog odbora britanskih vlasti, čiji se izveštaj navodi na poslednjoj stranici ovog poglavlja?
Ni Amerikanci ne prolaze ništa bolje po pitanju opravdanosti poverenja u od vlasti odabrana nadzorna tela. Njihova Uprava za kontrolu hrane i lekova odobrava zahteve proizvođača vezane za proizvodnju hrane i lekova. Ona na rešavanju ovih zahteva za odobravanje proizvoda i njihovog sastava zapošljava naučnike i istraživače.
Međutim, kad joj to odgovara, Uprava očigledno nema nikakvih nedoumica oko ignorisanja i izlaganja ruglu svojih stručnjaka kako bi udovoljila proizvođačima. To se dogodilo dvojici naučnika zaposlenih u Upravi, prof. dr. sci. Daniel M. Sheehanu, rukovodiocu Programa za estrogen u Odeljenju za genetsku i reproduktivnu toksikologiju i prof. dr. sci. Daniel R. Doergeu, članu Odeljenja za biohemijsku toksikologiju. Godine 1998. oni su se usprotivili načinu na koji je Uprava rešila zahtev vezan za zdravlje kardiovaskularnog sistema koji je podnela kompanija Protein Technologies International, naslednica giganta za proizvodnju soje DuPonta.
Posle provere zahteva i sprovođenja sopstvenih testiranja, Sheehan i Doerge poslali su dopis rukovodstvu Uprave žestoko se protiveći odobrenju zahteva koji se najvećim delom odnosio na navodno korisno delovanje izofiavona na smanjenje nivoa holesterola. Obojica stručnjaci u istraživanju estrogena, naveli su da bi umesto odobrenja primerenije bilo upozorenje.
Odgovor Uprave predstavljao je presedan zatoa što je kompaniji Protein Technologies International dozvoljeno podnošenje novog zahteva u kojem su svi navodi koji se odnose na izofiavone zamenjeni rečima «sojin protein» - potez koji se sramno kosi s propisima same Uprave, a rezultirao je odobrenjem zahteva. Uprava je, osim toga, zabranila Sheehanu i Doergeu da javno komentarišu ovaj slučaj.
Kad se radi o potpomaganju kriminalnih postupaka proizvođača soje u pasivnijem obliku, Uprava za kontrolu hrane i lekova sad je postala toliko popustljiva da im je čak dozvolila «samoregulaciju». Proizvođaču ili prerađivaču se uz vrlo malo, ako i toliko, dokaza dozvoljava stavljanje oznake da se proizvod «uopšte smatra sigurnim za upotrebu» (engl. «GRAS», Generally Regarded As Safe), naziv koji u stvari znači: «Ovo je u redu i neće vam naškoditi jer se dosad nito na njega nije požalio». Samo u Americi? Da ne poveruješ!
Mnogi od onih koji su se usudili da govorei i istupaju protiv industrije i njenih političkih zaštitnika, kao direktnu posledicu svojih aktivnosti prerpeli su kako fizičku tako i finansijsku štetu. Vredna časnog spominjanja je priča novozelandskog bračnog para, Valerie i Richarda Jamesa, koji su svoje živote posvetili razotkrivanju zla ove trgovačke rabote. Zahvaljujući ustrajnosti i hrabrosti ovog para pažnja svetske javnosti skrenuta je na puno zataškanih istraživanja i dokaza, a meni i mnogim drugim oni su veliki izvor nadahnuća, saveta i informacija u zajedničkom nastojanju na širenju istine.
Iskustvo bračnog para James
Za rad Jamesovih prvi put sam saznala iz članka objavljenog u časopisu Nexus. Kao uzgajivačima tropskih ptica, bračnom paru je u vezi genetskih učinaka soje prvi put zazvonilo na uzbunu kad su prešli na upotrebu hrane za ptice na bazi sojinih belančevina. Rezultati su bili zastrašujući: «...deformisani, zakržljali ili mrtvo izlegli ptići i prerano uginule ženke, dok je čitava populacija u uzgajalištu neprekidno nazadovala u razvoju». Tada su shvatili da su mnogi simptomi od kojih pate njihove ptice slični simptomima od kojih su patila i njihova deca dok su ih hranili dečjom hranom na bazi soje. Razumljivo, duboko uznemireni onim što je soja učinila njihovoj deci i pticama, zatražili su pomoć toksikologa, prof. dr. sci. Mike Fitzpatricka čiji se rad bliže spominje i u ovoj knjizi. Njih troje se udružilo da bi istražili i raskrinkali ono što su krupni biznis i vlasti odlučili da sakriju
Dok sam pripremala šesto izdanje ove knjige nazvala sam Valerie i Richarda u Whangarei na Novom Zelandu kako bih se predstavila i zamolila ih za uslugu. Želela sam da u knjigu uvrstim odlomak o reakciji industrije soje i novozelandskih vlasti na njihovu devetogodišnju bitku protiv dečje hrane na bazi soje. Richard je odgovorio: «Nemoguće je u jedan odlomak sažeti godine straha i neprekidnog osećaja pretnje.». Zato su mi, umesto toga, poslali ogromnu fasciklu natrpanu svim najstrašnijim informacijama koje su mi urezale osećaj pretnje koji me prati i danas.
Čak sam i sama, uz sva saznanja koje imam o bliskim vezama između industrije i vlasti, ostala šokirana onim što sam pročitala. Jamesovi su mi poslali primerak temeljno proverenih naučnih dokaza koje su predali vlastima. Taj je dokument toliko bremenit podacima o negativnom utecaju soje da sam bila zapanjena da nisu uspeli da uvere vlasti čak ni da razmotre problem. Poslali su mi i detaljne podatke o pretnjama od strane industrije i vlasti, lažima državnih službenika koji su štitili - i još uvijek štite - industriju soje, kao i detalje o uništenim karijerama, ukinutim subvencijama i cenzuri, ili neobjavljivanju rezultata istraživanja od kojih se diže kosa na glavi.
Pritisak na jednog od naučnika s kojim su sarađivali bio je toliko ogroman da je njegov asistent doževio nervni slom i morao je da ode iz zemlje. Ipak, novozelandske vlasti su bile, i još su uviek su spremne, po svaku cenu da zašte industriju soje i njene godišnje profite od nekoliko milijardi dolara. Čak je i njihov savezni ministar zdravja stao u obranu ubica beba!
Pretnje i sudske tužbe
S obzirom na to da su prepoznati kao ozbiljna pretnja stalnoj dominaciji pro sojinog lobija, Jamesovi su bili izloženi svim vrstama pretnji, ličnim napadima i sudskim tužbama. Njihove vlasti su proizvođačima soje doslovce dozvolile da upotrebe usluge od državno finansirane organizacije Pravna pomoć da bi tužili Jamesove zbog iznošenja istine o njihovom proizvodu! Jamesovi su, sami morali da plate svoju slabu pravnu obranu. Uprkos tome, i uz sve veću podršku javnosti, Jamesovi pripremaju zajedničku tužbu protiv kompanije Monsanto i ostalih u ime hiljada onih čije zdravlje trpi posledice ubitačne mahune.
Posetite web-stranicu dr. Fitzpatricka www.soyonlineservice.co.nz i uz celu hrpu verodostojnih dokaza o protivzakonitom postupanju multinacionalnih kompanija koje su on i Jamesovi prikupili, imaćete priliku da vidite koliko su daleko njihovi protivnici spremni da idu u svojim nastojanjima da ih diskredituju. Ovaj hrabri par javno je izvrgnut blaćenju zbog pokušaja da spasi milione beba od štetnih učinaka dečje hrane na bazi soje! Trebalo bi da im se zahvali, umesto što im se preti i što se tuže sudu. S obzirom na to da uživaju podršku državnih vlasti, čovek bi mogao da zaključi da ne postoji način da pošteni ljudi pobede protiv multinacionalnih kompanija.
Istina će izaći na videlo
Ipak možda ima nade. Sporo, i uprkos moći ličnih interesa i laissez-faire stavu državnih vlasti, istina ipak počinje da izlazi na videlo. Britanske vlasti razmišljaju o ograničavanju prodaje dečje hrane na bazi soje, a Američki kongres sad ozbiljno razmatra celi niz pritužbi i sudskih tužbi pokrenutih protiv Monsanta u ime miliona Amerikanaca čiji životi su uništeni zbog pohlepe ove korporacije i njnog legalizovanog podsticanja upotrebe preparata od soje. Za to je najvećim delom zaslužna fondacija Weston A. Price, dobrotvorna organizacija iz Washingtona koja štiti javne interese i koja je pokrenula odlučnu političku kampanju, lobirajući u odborima Kongresa.
Brojni bivši zagovornici uključivanja soje u našu ishranu spremni su da preispitaju dokaze, i sad imaju hrabrosti da priznaju da su bili zavedeni lažnim tvrdnjama i nepotpunim istraživanjima.
Vredi razmisliti i o rečima mr. sci. Joyce Gross, reg. djet, američke bolničke dijetetičarke koja je i sama jela soju, preporučivala je prijateljima, i njeno uzimanje prepisivala pacijentima. Sledi nekoliko citata iz njenog pisma čije objavljivanje mi je ljubazno odobrila (tekst celog pisma možete pročitati na mojoj web-stranici):
«Neki od vas se možda sećaju da sam prošle godine zajedno sa svim ostalim medicinskim stručnjacima zagovarala upotrebu soje zbog njenih korisnih učinaka. Uzimala sam soju zbog njenih fitoestrogenskih svojstava kako bih ublažila simptome menopauze. Ništa ne sumnjajući, bila sam nasamarena kao i velikibroj drugih potrošača. Dobila sam Hashimotovu bolest, odnosno, akutni Hashimotov tiroiditis, akutnu autoimunu bolest koja pogađa štitnu žlezdu. (Ovo zapravo znači da moja štitna žlezdu napada samu sebe, i da više ne može da stvara hormone). Prvi simptomi koje sam primetila bili su jaki bolovi u zglobovima, posebno ručnim, nagli trzaji prstiju, sindrom karpalnog tunela, veliki dobitak na težini (za 3-4 nedelje ugojila sam se oko 11 kilograma)...»
Lekar kome se obratila nije prepoznao o čemu se radi, pa je ona samostalno ispitala i sprovela dijagnostiku svog stanja. Otkrila je da može proći i osam godina do dijagnostifikovanja Hashimotovog tiroiditisa (antitela na ovu bolest ne stvaramo preko noći)...
Ne mogu vam opisati koliko mnogo žena koje su hospitalizovane zbog depresije pati i od hipotiroiditisa do tačke da sad lekari automatski kod njih prvo proveravaju nivo hormona TSH pre nego psihijatri uopšte počnu s prepisivanjem lekova.
Potrošači, budite oprezni
Kao zaključak, s vama bih želela da podelim istinitu priču koja pokazuje koliko su daleko članovi prosojinog lobija spremni da idu u varanju potrošača u vezi navodnih korisnih učinaka njihovih proizvoda. U Australiji i Novom Zelandu Kompanija za proizvodnju zdrave hrane Sanitarium (komercijalna jedinica Adventističke crkve sedmog dana, oslobođena plaćanja poreza) proizvodi celi niz proizvoda koji sadrže soju, a za sve njih Sanitarium tvrdi da imaju pozitivno zdravstveno dejstvo.
Godine 1998. novozelandska Trgovačka komisija pokrenula je postupak protiv Sanitariuma zbog objavljivanja preko 150 reklama s lažnim tvrdnjama o njihovom sojinom mleku So Good u kojima se iznose razne neosnovane tvrdnje u vezi njegovih zdravstvenih dejstava. Postupak je rešen vansudskom nagodbom posle čega je Sanitarium potpisao da pristaje na zahteve Komisije i obavezao se da neće ponoviti navedene tvrdnje.
Zatim je 1999. Sanitarium osnovao i finansirao Međunarodni savetodavni odbor za soju službenog prizvuka koji je poslao Sue Radd i ostale na Novi Zeland kako bi reklamirali proizvode Sanitariuma (gospođa Radd je australijska nutricionistkinja čiji novinski članci, knjige i javni nastupi bez izuzetka reklamiraju «dobrobiti» soje).
U kulinarskom programu novozelandske televizijske emisije Dobro jutro gospođa Radd je, se deklarisala kao «gostujući ekspert nutricionista», iznosila navodne korisne učinke konzumiranja soje. Za to vreme u kadru su se isticali natpisi So Good.
2002. Sue Radd i ja bile smo gošće emisije Dobro jutro Kanala 7 australske televizije gdje se ona ponovno deklarisala kao glasnogovornica Međunarodnog savetodavnog odbora za soju. Voditelji su ućutkali moje pokušaje da razjasnim nenu stvarnu poziciju i citiram prethodno iznesene zaključke, a «nezavisni ekspert», gospođa Radd odlučno je odbila da ima bilo kakvih formalnih veza sa Sanitariumom.
Toliko o svim tim «nezavisnim» istraživanjima i savetima (i ne zaboravite da je mnogo njihovih «zdravih» proizvoda začinjeno još i veštačkim zaslađivačima).
Konačno zakonske mere!
Dok vlasti u Australiji i na Novom Zelandu nastavljaju da žmure na dokazane opasnosti od dečje hrane na bazi soje, iz Velike Britanije stiže članak James Meiklea objavljen u Jhe Guardianu 2003.:
*Vladini naučni savetnici dovode u pitanje sigurnost upotrebe mleka za novorođenčad na bazi soje, predlažući mere koje bi kao rezultat imale mogućnost uzimanja ovog proizvoda jedino na lekarski recept.
Oni strahuju da bi uzimanje ovih proizvoda tokom prvih nekoliko meseci života moglo da utiče na seksualni razvoj i plodnost dece u odraslom dobu.
Savetnici kažu kako postoje «jasni dokazi» o potencijalnom riziku od uzimanja ovih proizvoda, i da nema nikakvih dokaza o njihovoj korisnosti za zdravlje. Za njima nema ni medicinske potrebe, jer novorođenčadi alergičnoj na belančevine iz kravljeg mlijeka mogu se prepisati druge vrste terapije.
Članovi Naučnog savetodavnog odbora za ishranu veruju kako su rezultati istraživanja koja ukazuju na postojanje štetnih učinaka na seksualni razvoj ženki majmuna i «izuzetne probleme» s menstruacijom kod žena koje su pre mnogo godina bile hranjene dečjom hranom na bazi soje dovoljni za «ozbiljnu zabrinutost».
Vlasti već i službeno odvraćaju roditelje od upotrebe dečje hrane koja sadrži soju, a majčino mleko se u odnosu na sojino, smatra mnogo boljim izvorom hranjivih materija za bebe. Ali posljednja upozorenja oko sigurnosti ovih proizvoda idu mnogo dalje od prethodnih.Stroži stav prema sojinom mleku za bebe dolazi kao deo puno šireg raspona dokaza o zdravstvenim rizicima i korisnim učincima hemijskih materija koje se naziva fitoestrogenima. Ovi spojevi, koji sadrže estrogen koji se prirodno javlja u nekim vrstama hrane poput soje, u telu mogu da deluju kao pravi hormon ili mogu da naruše njihovu ravnotežu.
Završna reč
One koji se pitaju da li je organski gajena soja sigurna za upotrebu samo mogu da pitam: « Da li biste jeli organski arsen?».
Soja 
